U potpalublju

Portret generacije bez šanse, prvi pravi roman iz utrobe devedesetih, U potpalublju, doživeo je više od dvadeset izdanja širom sveta.Ponovni susret sa ovim romanom, nakon dugih sedamnaest godina, donosi mi zanimljive, ?ak donekle neo?ekivane spoznaje. U potpalublju je mogao zapravo biti mali ljubavni roman jednog beogradskog Holdena Kolfilda koji je, eto, ipak odrastao, šta god to zna?ilo. Još više od toga, to je knjiga o našim porodicama, o sipljivoj, neupadljivoj boleštini o?insko-sinovljevskih ili maj?insko-k?erinskih odnosa iza koje tek ponekad prošikne neka neuporediva nežnost. O uzvišenosti roditeljske ljubavi koja se tako neverovatno, zapanjuju?e, posramljuju?e lako pretvori u nešto što zali?i na posvemašnju hladno?u, onda kada treba izabrati, recimo, izme?u sina i Države. A državu poštujemo jer je se bojimo, iz ?ega nekako ispada da sina ne poštujemo, jer ga se ne bojimo dovoljno, mada se bojimo za njega. I o tome govori Potpalublje, ali bez nadobudne gor?ine, onako kako treba govoriti o stvarima koje su duboko u nama, s kojima ne umemo iza?i na kraj jer smo tako slabi i jer tako ne znamo ništa.Kada danas mislim o Potpalublju, mislim na onaj metalni trbušni ose?aj s kojim smo preživeli - to jest, ako smo preživeli - tu 1991. i godine koje su joj usledile, ose?aj koji je Arsenijevi? izvanredno sublimirao u tom kratkom romanu, terapijski kompresovanom kao kakva tableta za smirenje.Iz pogovora Teofila Pan?i?a